Kao tinejdžer sam mnogo voleo knjigu Dečaci Pavlove ulice Ferenca Molnara. Vladimir Maraš me je u svojim sećanjima podsetio na nju. Toplo piše o odrastanju, mangupskim godinama, fudbalu na poljančetu, prvim bendovima i ljubavima. Znam, nostalgija ume da boli, jer se često dogodi da se ne ostvari život o kakvom smo maštali. Tako i na ovim stranicama ima gorkih sećanja. I rezigniranih svođenja računa. Iako je njegova priča samo njegova, u isto vreme je i univerzalna.
Pesnik Volt Vitmen pre dva veka je napisao Muški bukvar – o zdravlju, varenju, prostituciji i ostalim bitnim stvarima, u kome daje savete za fizički i mentalni zdrav život. Danas njegova razmišljanja zvuče zastarelo, ali su svakako ogledalo tih prošlih vremena. Tako i Maraševa knjiga može da posluži i kao vodič za sve one nesnađene u novim vremenima – ošamućene i zbunjene svetom u kome vladaju sebični, nemilosrdni, pohlepni, bez(obrazni). U svetu u kome je empatija retka i ugrožena vrsta.
U ovom izboru kolumni koje je pisao godinama unazad, Maraš nas vodi kroz vrlo raznorodne teme, ali ih prožima jedna nit – osećaj za pravdu. Vrlina koja je u ovim vremenima gotovo zaboravljena. Njegovi stavovi su čvrsti, a čitaocu se obraća direktno, kao da s njim vodi dijalog. On piše tako da će, čini mi se, svako ko pročita njegova razmišljanja, poželeti da ga upozna. I ja sam ga, iako ga poznajem poduže, kroz ove kolumne mnogo bolje upoznao.
Petar Janjatović
